Прошла је година од када нас је напустио наш вољени
“Стави ме као знак на срце,
као печат на руку своју,
јер љубав је јака као смрт”
PP 8:6-7
Постоје ријечи што никада не утихну, постоје слике што никада не блиједе, постоји љубав што никад не слаби.
Годину дана тата, без твог гласа и доброг јутра. Годину дана чекам да назовеш, да се појавиш. Већ годину дана сам сиромашнија за твоју искрену, топлу љубав.
Вријеме пролази и живот се одвија, али није исти. Година је како ме, умјесто осмјеха кад ти се име помене, обузме бол. Смрт мијења све. Вријеме не мијења ишта.
Са тобом је отишао дио мене. Моје срце више не куца исто. Моје очи више не виде исто. Мој ум више не мисли исто. Иако сам физички овдје, моја душа је са твојом.
Ту гдје је велика туга, постојала је још већа љубав. Морати научити како живјети без тебе лекција је коју никада нисам жељела научити.
И даље се будим с стварима које желим подијелити с тобом. Толико тога бих те питала, али те нема да ми одговориш. Знао си све и разумио си ме. Знали смо ћутати а да се разумијемо, погледи су говорили све. А сад кад те нема, остале су сузе у очима и мук.
Постојиш у огледалу у очима које дијелимо, у свакој поједеној орасници, у сваком добром ауту што прође крај мене на улици. Мисао о теби прожима се кроз све што си био, све што јеси. Тражим те у свему што си волио… и ту те проналазим, у сваком кутку твоје страсти и доброте.
Моје срце је вјечно писмо упућено теби. Свака ријеч коју изговара, сваки његов откуцај, носи само једну поруку – желим да си ту. Вољела бих да знаш колико се благословљеном осјећам што сам имала част дијелити свој живот с тобом.
Издржаћу цијели живот недостајања тебе због привилегије коју сам имала да те волим.
У свакој тишини, одјекујеш у мојим мислима.
Сада морам да те памтим дуже него што сам те познавала.
Твој дух је вјечан, твоја љубав бесконачна.
Волим те тајо.
Твоја радост САРА