ЗОРИЦЕ

Зоко, дани пролазе, али ниједан без тебе. Вријеме не лијечи ране само их повећава. Жељо наша, срећо, туго, рано наша без пребола. Како напријед? Била си нам подршка у свему. Нема те, али има увијек свуда око нас и у нашим рањеним душама и срцу. Ти срећо, нијеси нестала за нас, ти си само мирним сном заспала. Твоја слика ведра и насмијана, прати сваки наш покрет, бол, патњу, сузе. Нема те да нам дођеш, доведеш твоје анђеле, да нам унесеш радост у кућу. Соколе наш, сломљених крила. Како и зашто још увијек је нејасно. Има ли правде за ову бол и сурову истину? Ти све створи, и кад си требала да живиш, нема те. Твојим стазама други ходају. У Богу је правда, а у нама вјечни бол. Твоји су анђели наша утјеха, док смо живи. Дугујемо захвалност људима Општине Плужине, на челу са Слободаном Делићем, посебно Мирку Цицмилу, који нам прискочише у помоћ у нашем тешком болу, не гледајући на временске услове.