ЗОРИЦА МАНДИЋ

Зоко, срећо, дан по дан већ три године, бола, туге и недостајања. Успомене навиру, срце све јаче боли. На папиру се не може описати твоја доброта и племенитост. Рано наша, прерано угашена младости, прерано заустављени животе, још увијек се питамо како, зашто и што баш ти, срећо, оде тако. Све још увијек на мртвој тачки стоји. Дјеца остадоше без мајке, а ми без ћерке и сестре. Једину наду полажемо у Бога. Звијездо наша, почивај у миру, уморна си сине, уморна. Заувијек твоји воле те и вољеће те, рано наша без лијека,