ЗОРАН Т. ДРАГОЈЕВИЋ

Прођоше дани, ево и година али никако не прође дан када си ме оставио у доживотном болу, мој Зоћо. Рано је наш растанак дошао и још увијек не могу да прихватим да си заувијек отишао. Били смо једно другом све, снага, подршка и ослонац. Хвала Богу што сам те таквог какав си био имала, тјеши ме мисао да ћеом опет једног дана бити заједно. Хвала ти за све Зоћо мој и не замјери ако ти некад моја бол и сузе ремете твој мир. Поводом годишњице мог супруга Зорана прилажем новац цркви и капели Бобија.