ЗОРА РАДИНОВИЋ

Дани пролазе, а ми се не миримо са тим да си нас напустила и да те више никада нећемо вид‌јети, загрлити и пољубити. Сваки долазак код тебе кући ствара наду да ћемо те затећи са цигаром у руци, док сједиш и читаш новине, али суровост живота нас брзо врати у стварност и ту нас сачека само твоја слика која је стављена да твој лик и даље буде прво што видимо у кући нашег д‌јетинства. Борила си се дуго нечујно и са осмјехом да нико од нас не примијети да те ишта боли, а бољело те. Пробали су да нас припреме за твој одлазак, да су те се они горе превише пожељели, да је вријеме да сада њих грлиш и пазиш као што си нас кроз читав живот, али на ову бол и празнину коју осјећамо никада нису могли да нас припреме. Тебе је тако лако било вољети, била си најбоља баба на свијету, али и свима другима омиљена баба Зора. Твоја кућа је наша оаза мира, храм љубави, извор среће и смијеха, али и кућа у коју су сви пријатељи са радошћу долазили. Баба, хвала ти на свему. Хвала ти на д‌јетињству, осмјеху и на љубави. Хвала ти на лекцији живота, како се борити, бити храбар и честит, упркост свему лошем што живот може да приреди. Живјећеш кроз успомене и приче, којих имамо много и које никада не могуда се забораве, тражићемо те у сваком погледу ка небу и заласку сунца. Увијек си била нит која нас све спаја, то ћеш остати, а ми ћемо се држати заједно онако како би ти то жељела, то је наше обећање теби. Поздрави их горе, па нас сви заједно загрљени и спокојни посматрајте и чувајте. Волимо те бесконачно , сада и заувијек.