ЗЛАТКО

Драги наш брате, друже, куме и пријатељу Злајо… Дуго си се борио са тешком болешћу, храбро и упорно, не предајући се ни онда када је било најтеже. Вјеровали смо, надали се и чекали дан када ћеш побиједити, јер смо знали колико желиш да живиш и колико те лијепих тренутака тек чека. Нажалост, болест је била јача и од твоје велике воље и од наше наде да ћеш из ове борбе изаћи као побједник. Тешко је прихватити да те више нема, а још теже помирити се са свим оним што је тек требало да дође. Толико је лијепих тренутака било пред нама, толико заједничких радости којима смо се унапријед веселили. Рођења, први рођендани, женидбе, окупљања, смијех и безброј изненађења која смо чували за тебе. Остају неизговорене ријечи, неостварене жеље и празнина коју нико не може испунити. Остају нам успомене на наше заједничке тренутке, пријатељство, смијех и све оно што нас је повезивало. Али, Злајо нећемо да вјерујемо да је ово наш посљедњи растанак. Волимо да мислимо да нас сада чекаш на неком бољем мјесту, тамо гдје нема бола ни болести, гдје ћемо се једног дана поново окупити, загрлити и наставити тамо гдје смо стали. Ћувај нам најбоља мјеста јер нисмо још сво вино попили.