ЖЕЉКА ВУЈАДИНОВИЋА

Тог октобарског дана заспао си вјечним сном, без ријечи опроштаја, као да си хтио да не повјерујемо да си заувијек отишао. Судбина је хтјела да одеш из наших живота онда када смо требали заједнички да се радујемо сваком новом дану, сваком новом кораку и напретку наше дјеце. Да заједно идемо кроз живот и када је тешко и када се радујемо. Умјесто тога мук, тишина, шутња, невјерица и туга бескрајна до неба. Како схватити да више нема твог непоновљивог осмијеха, широког загрљаја, радости и топлине коју си свима пружао. Како дјеци објаснити да умјесто топлог очевог загрљаја љубе твоју слику и у мислима вјечито носе хладну плочу гдје почиваш. Док друга дјеца с радошћу ишчекују сусрет са оцем и родитељски загрљај, наша су загледана у бескрајну даљину небеског свода, вјерујући да их гледаш и штитиш с неког другог мјеста. Наша баба, стричеви, тетке, стрине, сестре и браћа од стричева и тетака нас не остављају никад саме и, иако и сами сломљени болом за тобом, труде се да нам олакшају муку. Наше мале душе тешко могу схватити и прихватити да нашег оца више нема и да је на његовом дијелу вјечита празнина и туга у срцу. Трудићемо се да стазом живота ходамо достојанствено, часно и поштено, онако како би ти волио, а ти буди наш анђео чувар – увијек и заувијек.