ЖАРКО ПАЈОВИЋ

Година је прошла откако ниси поред мене, а вријеме није ублажило ништа. Ријечи тешко могу описати све што бих ти рекла. Уосталом, нама ријечи никада нијесу биле најважније. Разумјели смо се у погледу, додиру и тишини. Недостајеш ми сваког дана. Недостаје ми твоја близина, твој глас, твој загрљај, па чак и оне празне поруке које су нама значиле више од многих изговорених реченица и које су имале много веће значење од било којег ВОЛИМ ТЕ! Најтеже су ноћи, када успомене говоре гласније од разума. Тада највише осјетим колико ми фалиш и колико си ми био СВЕ! Недостајеш док Симона и Сару покушавам научити нечему, а фали ми твоја снага. Једноставно, недостајеш у свему!!! Ипак, трудим се да идем напријед. Чувам наше успомене, наше вриједности и снове које смо заједно стварали. Снагу проналазим у нашим најмилијима и у пријатељима који ми враћају сва сјећања на тебе и на све лијепо што смо дијелили. Молим се само да имам довољно снаге да остварим оно што смо жељели за Симону и Сару, да их изведем на пут којим бисмо обоје били поносни. Ти остајеш у сваком мом дану, у мислима које не пролазе и у љубави коју вријеме не може промијенити. Док год живим, живјеће и успомена на тебе. И да знаш, чувам све што ти је било свето. И још једном: "Све док дишем, ти си жив!' Заувијек твоја. Амин.