ЖАРКО ПАЈОВИЋ

Еј тата, никад није прошло оволико времена да те не видим, да те не загрлим, да те не малтретирам. Недостајеш ми. Ових мјесец дана без тебе ми је стварно тешко пало и не желим ни да помислим да ће овако да ми изгледа остатак живота. Видиш како нисам рекла да замислим него да помислим… Кажу да вријеме лијечи све, ал мени је само још горе како вријеме пролази. Схватам да те стварно нема и да стварно нећеш да се вратиш кући. Да знаш да те свакако чекам. Чекам да уђјеш кроз врата с тренинга и да те ја загрлим, да ми кажеш да си знојав па да те загрлим још јаче. Чекам да заједно нервирамо мајку, да ме пољубиш док се правим да спавам, да се инатимо једно другом, да се мазимо, да ми твој стомак буде џак да ударање, да ме удариш кацигом док се возимо на мотор, па ја тебе, па ти мене, па ја тебе…, да ме возиш до школе свако јутро два сата прије твог посла да не бих ишла бусом, да ме масираш, да ми испуњаваш сваку жељу, да ме учиш свему сто знам... Чекам да ми опет будеш тата. Ниси свјестан шта бих све дала само да ми опет држиш још један онај досадни говор за који бих прије 40 дана све дала само да се заврши и да га не слушам.