ЖАРКО ПАЈОВИЋ

Маји, сваки наш дан био је препун љубави, смијеха и дружења с добрим људима. Волио си нас, волио си живот. Живјели смо наш сан. Била сам најсрећнија жена на свијету, али си ми управо доказао да све лијепо има свој крај. Наш је био неочекиван и пребрз за све што смо замислили. Свака суза из мога ока је само мој лични себичлук како ћу остатак живота провести без тебе, твојих додира, пажње, твог осмијеха и снаге коју си давао и мени и д‌јеци. Без тебе ја нисам ја. Трудим се да наставим живот на наш начин, онако како смо живјели заједно. Достојанствено, одговорно и праведно, а у свему само своја и твоја. Знам да ме гледаш и знам да си срећан и поносан и на ђецу и на мене. Симонова и Сарина срећа ће остати мој путоказ док не дођем теби у загрљај опет. Од када те знам говорио си да ако нас икад ишта растави, чекаћеш ме први на капији Царства небеског и да ћемо онда заувијек остати заједно, јер је живот лијеп, али пролазан, а Царство је вјечно. И тога дана си ме чекао да испловимо, да будемо сами... Сада спокојно плови небеским морима. И само да знаш да наше море без тебе нема више исту боју... Буди ми анђео, као што сам ја била овђе твој. Волим те ЖИВОТЕ мој! Волим те од живота више и ти то знаш.