Жарко Лаушевић

Заувијек је отишао са сцене један од најталентованијих глумаца које смо имали, принц позоришта и филма, остављајући иза себе незаборавне улоге. Отишао је прерано наш Лауш, диван човјек, душе благородне, који је носио тужну и тешку судбину. Увијек ћу се радо присјећати наших безбрижних гимназијских дана у тадашњем Титограду, у који се преселио из родног Цетиња. И када је био у зениту славе, доминирајући сценом свог Југословенског драмског позоришта и нижући главне улоге у популарним тв серијама и култним филмовима, остајао је онај исти, скромни Лауш, а у тим београдским дружењима постали смо још приснији пријатељи. Послије трагедије оне кобне јулске ноћи, кад му се живот окренуо наглавачке, стоички је носио патњу, са болом у души, не жалећи се током наших сусрета у Њујорку. Осим дивних успомена, на мог пријатеља Лауша ће ме вјечно подсјећати његове литерарно моћне и болно драматичне четири књиге, у којима је описао своју животну драму, преиспитујући и себе и друге. Живот прође, мој Лауше, сјећање на тебе – никад. Почивај у миру и спокоју, легендо, одмори напаћену душу. Саосјећам са великим болом породице и изражавам најискреније саучешће.