ВУКОМИР -ВУЈО РАДЕНОВИЋ

Зар је могуће да већ седма година пролази без твог гласа, осмијеха и најтоплијег загрљаја? Зар се животом може назвати ово вријеме које је протекло без тебе? Сунце наше највољеније, не постоје ријечи које могу да опишу бол која нас прати сваког трена од оног проклетог 11. новембра 2017.када је твоје најплеменитије срце изненада престало да куца... Заједно с тобом, умрла су и наша срца, али живимо и боримо се, у нади на васкрсење и живот вјечни који ће нас поново спојити. Твоје наслеђе живи кроз твоју дивну д‌јецу којом се поносимо... Живиш кроз успомене, наше разговоре, кроз снове... Живиш кроз поштовање свих који су те познавали, а који те и даље с љубављу помињу... Ти ниси умро, само си заспао да одмориш од овоземаљских брига, јер је твоја добра душа тражила само мир и љубав... Почивај у рају, рајска душо наша, крај свог оца и маленог брата. Тугују за тобом