ВОЈИСЛАВУ ЧАЛОВИЋУ

Драги тата, твој одлазак за мене је био велики емотивни шок. Знала сам да тај тренутак може увијек доћи али нисам знала да ће се то догодити баш јединог дана када нисам била поред тебе. Последњих пар година корачали смо заједно кроз твоју борбу за живот. Прије 32 године преварио си смрт, купили су ти одијело и ковчег а ти си устао из тешке коме. Божјом милошћу си тада као и увијек био спашен. Вјеровала сам да ћеш се извући, али нажалост овог пута није тако било. Када су се доктори чудили како са онаквим налазима и дијагнозом још увијек живиш ти си рекао: „Моја најбоља ћерка ми не да да умрем док 105. не напуним”. Опрости тата што нисам била поред тебе у твојим последњим тренуцима, тај бол ћу вјечно носити у срцу. Ти си мени бирао прво одијелце а ја нисам стигла на вријеме да теби узмем твоје последње одијело. Надала сам се да ћу те затећи живот али када сам се вратила чим сам ушла и видјела врата од твоје собе затворена све ми је постало јасно. Ипак за утјеху ми је то што ниси умро у хладној болничкој соби напуштен и остављен и што су поред тебе били твоји најдражи и твоја мезимица Мона, како си је ти звао. Павле те тражи и цијели дан пита гдје је деда. Свима нама мног недостајеш. Остала је празнина коју нико никада не може попунити. Спустили су твоје тијело у земљу али га ја нисам предала земљи већ Ономе који има кључеве од смрти! Гроб нема последњу ријеч, има је онај који нас је створио и дао нам живот. Са великом тугом у срцу,