ВОЈИСЛАВКА ПОПОВИЋ

Прије двије године отишла је наша мајка. Прије четрдесет дана отишла си ти. Остала сам без двије најближе душе, без два срца која су куцала уз моје од првог дана. Бол је тиха, али дубока. Не умијем је описати ријечима, али моја душа је зна. Сестро моја, недостајеш ми у сваком дану, у свакој ситници, у сваком јутру које сване .. Недостајеш ми као дио мене који је заувијек истргнут. Вјерујем да си сада са нашом мајком. Да ниси сама. Да те она грли онако како је знала само она. Та мисао ми даје трунку мира у овој претешкој тишини. Рођена си на дан љубави. И баш тог дана си нас научила колико љубав боли када остане без загрљаја. Чувам те у срцу, чувам успомене, чувам све наше године. Волим те, сестро моја. И док ја дишем, живјећеш у мени.