ВОЈИН Бајов МИЉАНИЋ

Седамдесет година искреног другарства, пријатељства и дијељења најљепших, а понекад и најтужнијих тренутака проведених скупа чине ме данас веома ожалошћеним. Посебно ми тешко пада кад његова сестра Милка, а моја дугогодишња искрена супруга ЦВИЛИ и ПЛАЧЕ, сазнањем да је данас изгубила неограничену БРАТСКУ ЗАШТИТУ И БРАТСКУ ЗАКЛЕТВУ. Није јој ни чудо јер одласком родитеља, брата Ћада, за кога је била везана као да су близанци, па братанића Ола кога није одвајала од рођеног сина, доста тога из домовине, а на све то тужни печат јој је ударила наша никад прежаљена ћерка Биља, па све ово чини јој срце РАСКОМАДАНИМ!!! А шта рећи за моје и Војово дугогодишње дружење. Заједно смо друговали, заједно смо путовали, заједно смо вино пили, заједно смо срећни били. Био је спреман током нашег дружења прогазити кроз ватру, воду, трње и цвијеће да би мене поравнао животни пут. Он је себи за живота подигао велелепни споменик, а тај споменик је сазидан од чојства, људскости, хуманости, каваљерства и поштења. Био је људски ГОРОСТАС, имао је нарав да слабијег од себе заштити, а јачему (ако је таквог било), пружи жесток отпор као у свом времену Марко Миљанов па се за његово постојање може слободно рећи "ИМАО СЕ РАШТА И РОДИТИ". Ако је вјеровати предању да постоји РАЈ, Војо је својим животним дјелима одавно отворио његова врата за себе. Нека му је мир у гробу Бог нека му душу прости Нека му је лака земља Која ће му чуват кости.