ВОИСЛАВА-БУЛА СЛОБОВА ШАНОВИЋ

Отишла си, а као да ниси. Јер све у мени још мирише на тебе, на твоју топлину, на твој глас, на онај најљепши мирис на свијету. Знаш да ти никад нећу моћи довољно рећи колико су ми значили ови посљедњи тренуци које смо провеле заједно. Сваки твој поглед, свака твоја ријеч, све то сад носим у себи као највеће благо. Била си мир у хаосу, била си дом гдје год да сам те загрлила. Знам да си сад негдје гдје нема бола, и нећу да плачем оћу да се сјећам, јер сјећање на тебе је мој мир. Знам да никад више нећеш направити онај твој рижото и месо, али зато никад нећу заборавити тај укус, ни твоје руке које су знале да нахране и тијело и душу. Била си жива, духовита, аутентична жена са посебним духом. И твоје ријечи ћу да памтим: „Ти да не ваљаш, не би те узимали у уста.” Била си баба са квалитетном дозом хумора и вољела сам то. Зато ћу, умјесто суза, да се насмијем кад те се сјетим. Знала си да живот није само тежина, него и снага да се насмијеш упркос свему. Отићи ћу кући код тебе, попићу кафу за нас двије, и запалићу онај цигар који си вољела да ти осјетим присуство макар на трен. Волим те највише на свијету, и вољећу те док сам жива,