ВОИСЛАВА- БУЛА СЛОБОВА ШАНОВИЋ

Живот си ми дала, а данас си ми отишла заувијек, и понијела дио мене са собом. Нема више да ме чекаш на прозору, да питаш јесам ли стигла, да ми кажеш „добро си ми дошла, Мико моја“. Нема више да ти носим оно што волиш, да ти помогнем око ситница, да те обрадујем. Сад кад позовем тишина. Сад кад дођем празно. Све што јесам, све што умијем, научила си ме ти својим рукама, својим стрпљењем, својим срцем. И кад ме нико није разумио, ти си ћутањем знала све. Хвала ти за сваки дан, за сваку бригу, за сваку ријеч и поглед који су ме држали кад нисам имала снаге. Заувијек ћеш бити мој мир, моје уточиште, моја мајка. Само овај пут не могу до тебе. Почивај, мајко моја, у миру Божјем. Твоја кћерка која те воли више него што ријечи могу рећи. Сад ме моја мајко чувај одозго. Заједно са њим мојим оцем, твојим човјеком, мојим ослонцем. Били сте родитељи који су се звали СНАГА. Заједно сте носили све, и добро и тешко, и оставили иза себе оно што се не заборавља љубав, поштење и срце. Сад кад сте опет заједно, знам да нисте отишли само сте се преселили тамо гдје је мир. Чувајте ме одозго, као што сте ме чували цијели живот.