ВОИСЛАВА-БУЛА СЛОБОВА ШАНОВИЋ

Затворила си очи, тихо, без гласа, као да си знала, дошло је до часа. Остала је тишина, тежа од бола, у сваком кутку твог стола. Твој јорган још мирише, твој стари штап, у њима је дио тебе што никад није фалш. На столу шоља из које си пила, као да те чека да се вратиш мила. Сјећаш ли се баба, мојих малих руку, кад сам тражила тебе, топлину и луку? Кад нико није знао како да скинем тугу, ти си је брисала, тихо, уз руку. Бранила си ме чак и кад сам гријешила, с осмијехом си све разумјела и ријешила. Твоје ријечи, твој поглед, твој глас, још шапућу тихо, чувам те знаш! Ђед те зове, тихо шапће, дођи драга срце плаче. Сад горе, с ђедом, опет сте скупа, нека вам небо загрли оба скута.