ВЛАДО НОВОВИЋ

И када се запитамо, колико… много! Не навикнеш се никад на празнину, на недостајање. Ти си жива успомена, за увијек. Хвала Богу што си постојао, за доброту, за љубав и пожртвовање што си нас научио да кад више не можемо, тад највише морамо. Да се држимо и чувамо. Да не можемо све да имамо, али и да не заборавимо да исто тако можемо све да изгубимо. Да није важно колико нешто вреди, него колико нам значи. Кажу научиш да живиш кад боли, никад научиш.. Хвала ти “ђедо” наш, бескрајно.