ВЛАДИМИРУ БОГЕТИЋУ

Сине мој, моја прва радости, отишао си са овога свијета без последње збогом! Отишао си са ријечима „Мајко, брзо ћу се вратити.” Чекала сам те сине те ноћи, чекала сам те, да као сваке вечери ложимо ватру поред ријеке која тече и тако причамо до свитања... Помисао да те никад више нећу видјети живога, немогуће је било замислити... И тако сједим и чекам. Још те нема... Из неког разлога премјештам се са мјеста на мјесто, почињем да дрхтим, осјећам да нешто није у реду. Свиће јутро, а тебе и даље нема...Очи почињу да пеку од суза. Имам лош предосјећај. Зовем разне бројеве, нико ми се не јавља... Дочекујем трагичну вијест коју нијесам могла да прихватим, не могу ни сада! Владимире сине мој, отишао си са овога свијета а треба си још да живиш. Мајка је дошла да те види, да буде са тобом, а како те враћам кући, у ковчегу. Било ми је битно да живиш, да слушам твој глас, који је за мене био музика. А сада мој драги сине, остајеш само дио мене да те се сјећам кроз твоја дјела и твоју несебичну љубав коју си ми пружао. Буди међу Анђелима, чуваћу те и ја одавде.