ВЛАДИМИРА ПИЋАНА

Мој Владо, дани иду, туга и бол остају. Нема те да ме назовеш, да ме утјешиш како си ти то знао. Мој Владо, године су и ја то знам. Али туга и тежак живот су ме сломили. Са тугом сам се чини ми се и родила. Од када ми судбина отргну Љуба из јединог братског загрљаја, ја ти, Владо, лијека за бол немам. А и твоја ме судбина сломила. Твоја ми се свијећа угасила. Је ли те, Владо, Љубо дочекао? Јеси ли му, брате, право рекао. Да су му врата дома затворена. Да на њима мрамор стоји. Да му ријетко на њих идем. Почивајте у миру, моји мученици.