ВИДАКУ РАДЕВИЋУ

Херојство није у томе да се живи без страха, већ у томе да се има снаге заштити друге и остати добар онда када је најтеже. Био си херој сваког обичног дана, у поштењу које није имало цијену, у топлини којом си гриjао породицу и у тихој снази којом си нас кроз живот водио. Како је записано: „Величина човјека не мјери се оним што је сакупио за себе, већ оним што је несебично оставио у срцима оних које је волио.” Ти си у нама оставио неизбрисив траг чојства, храбрости и доброте. Био си човјек чије је доброчинство, љубав према завичају и цркви препозанто кроз признања којима те је одликовао тадашњи еписког будимљанско-никшићки и наш Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, Архипастирску грамату и орден Медаље Светог Георгија I степена. Ипак, твој највећи орден била је твоја породица, а твоје оружје мудрост, блага ријеч и спремност да поднесеш сваки терет како нам не би било тешко. Научио си нас да је највећа снага на свијету остати частан и добар човјек. Била је част корачати уз тебе, учити од тебе и звати те нашим. Док живимо ми, живјеће твоје вриједности и твоје име. С љубављу која не пролази и поштовањем које не блиједи.