Весне Васове Баошић

Данас се навршавају двије године откако те нема мајко... а мени се и даље чини као да само што ниси ушла кроз врата са својим благим осмијехом, као да те још чујем како изговораш моје име на онај твој, јединствен начин. Кажу да вријеме лијечи, али ја мислим да вријеме само научи човјека да живи са празнином коју остави вољена особа. А празнина коју си ти оставила је велика, али испуњена наљепшим успоменама. Научила си ме да будем храбар, да будем човјек, да волим без граница и да не одустајем ни када је најтеже. И зато, док год дишем, твоја љубав живи у мени. Кад год ми затреба снага, сјетим се твоје руке у мојој. Кад год ми затреба мир, сјетим се твога гласа. Кад год посумњам у себе, присјетим се како си увијек вјеровала у мене више него ја сам. Недостајеш мајко. Недостаје, твоја топлина, твоја присутност, твој смијех којим си могла расвијетлити најтамнији дан. Недостаје оно „срећо моја добро ће бити“ које је умирило све моје страхове. Али у исто вријеме, осјећам те. У сваком кораку који направим, у сваком успјеху, у сваком тренутку када погледам небо и пожелим да си ту. Двије године без тебе... а љубав према теби све јача. Хвала ти за све што си ми дала, за све што си била, и за све што и даље јесте кроз оно што си оставила у мени. Нека те анђели чувају, а ја ћу те чувати у својим мислима, сваки дан. Заувијек си у мом срцу мајко.