ВЕСКО

Пуно ми фалиш од нашег вјечног растанка. Да ми је само да те видим, да те сретнем међу живе. Само да видим јеси ли бољи и како ти је тамо, па ми се не мораш ни јавити. А, јавио би се ти мени, знам, питао би ме можеш ли, како ти је Љубица, издржи друшкане, све је ово судбина Ех, питао би ме ти за твоју породицу, како је мој ослонац Јована и Лука, јесу ли ми претужни. Утјеши их молим те, ја им више помоћи не могу, али ти си ту као и увијек да их савјетујеш, пазиш и помогнеш. Пођи код њих често, тако си нас навикао. Ето мој Веско, ја бих волио све што ти пишем да је могуће, али није, него болна истина да више нијеси са нама. Остаће бол и туга вјечно, као и лијепе успомене дружења са тобом. Почивај у вјечном рају ђе нема бола, а ја ћу мој бол за тобом носити у срцу и души док год будем жив.