Верици Ничић

Драга мама, Била си моја снага, мој ослонац, мој узор, моје све. Једном давно си ми рекла да ћеш увијек бити ту да ме штитиш и да све док си ти ту немам разлога за бригу. Тако је и било. Учинила си све да татин прерани одлазак не поремети моје д‌јетињство, испуњавала све моје жеље и хирове, обасипала ме љубављу и непрестано се борила за мој осмијех. Сад ме остављаш саму, да до краја живота патим и безусловну љубав тражим у другим људима. Желим да вјерујем да ћемо се опет срести на неком љепшем мјесту, гд‌је нема ни бола ни патње, да ћеш ме одмах препознати и пасти у загрљај и да нас више нико неће раздвојити. Одмори се и пољуби тату.