ВАСО РАФАИЛОВИЋ

Цуко мој, твоја Ђинка пита ђе си, не гледа те...у болници, кажем... Знаш, ја ћу да будем докторица кад порастем, да га излијечим , да дође кући. Не умијем да јој објасним, не прихватам... Остао ми је бол, бол до бескраја и твој мутни поглед у срце урезан који је својим одласком промијенио све.