ВАСИЛИЈЕ

Ружо мајкина... Да ли постоји ријеч у људском говору, која може описати бол коју носи једна мајка, која спусти своје дијете да га земља покрива! Не, не постоји... чак и језик утрне пред толиком боли! Гледала је мајка сине нијеме сватове како нијемо стоје а знала да у твојој бијелој кошуљи, тога дана сахрањујем све радости своје...Утихнуло је све, мило моје. Не мири се мајка сине да је ово крај, Рај мора да постоји, јер моја душа не прихвата другачије. Е колико боли, истински пече, сваки нови дан без тебе!!!. Долази ти рано моја, мајка сваки дан, милујем те, љубим, будем најтиша сине, да те не будим, да ти душа мирује, да нађе пут ка свјетлости...Божији пут. Па тихо шапнем Богу чувај ми га кад ја не могу. Застанем очи моје, као да сам у сну, па молим Бога да ме отргне, пробуди. А онда магли ми се вид, језа улази у кости, кад схватим да те немам... да ово никад неће проћи... Како сине да не чујем твој глас, како да се помирим да не чујем твоје "мајко", како мирису мој мирисни да не додирнем, не загрлим па само на трен да живот забукти тамо ђе је смрт наизглед царовала, како да те пустим а знам да морам јер мораш међу Анђеле! Дођи срце моје барем понекад мајци у сан, да ми очи и душа одморе... мајка је ту сине да освијетли ти пут јер то је и мој пут. Волим те до гроба и преко гроба, најсјајнија лучо мога мрака!!!