ТАТА

Дан за даном пролази, вријеме је неухватљиво, има ту моћ да иде даље. Али, нема ту снагу да избрише сјећања – на твоје топле додире, осмијехе који су гријали душу, ријечи, покоји шапат и ведрину која те чинила посебним – нестварно лијепим. Кроз твој хумор, захвалне погледе и осмијех, осјећали смо како нам измичеш, тихо и мирно, јер није могло другачије, љубав је то. Она нас је водила, показивала нам пут и давала снагу. У тих неколико дана, као да смо још једном проживјели наше животе. Учили смо изнова, неке лекције савладали тек сад, смијали се кроз сузе, носили тежину бола, наздрављали животу и на крају поздравили... Окупљене око тебе, гледале смо како се полако опрашташ, сигуран да остављаш мајку у наше руке – оне исте које су тебе тако њежно миловале. Гледале смо твоју борбу за сваки дах, док је мајка водила своју битку за тебе. Знале смо да одлазиш задовољан. Биле смо спокојне. Тата, много тога си оставио у свима нама. Твоја храброст, харизма, хумор и пркос живе у свакој од нас. Због тога знамо да ћемо моћи пркосити забораву, храбро корачати напријед, харизмом надвладати све препреке, а осмијехом дочекивати и испраћати. Са том заоставштином и стазом коју си нам утабао, идемо даље – подигнутих глава, чврсто загрљене.