СВЕТУ ЛАЛАТОВИЋУ

Прошла је година откако те нема, а мени се чини да вријеме без тебе не иде напријед, само ме учи да живим са празнином која никада неће нестати. Недостајеш ми у тишини јутра, када кувам кафу и још увијек, по навици, сипам двије шољице. Недостајеш у сваком тренутку кад пожелим да ти нешто кажем, па се сјетим да никад више нећу чути твој глас. Фали ми твоја близина, сигурност коју сам осјећала поред тебе, и ако негдје постоји мјесто гдје душе могу да осјете љубав оних који их никад неће пребољети, онда знај - моје срце те још увијек тражи.