СВЕТО ЛАЛАТОВИЋ

Знам да те више немам, знам да више никад нећеш доћи, а ја још увијек чекам да се појавиш на вратима са оним твојим благим осмијехом и да чујем добро познати, драги глас. Био си мој чврсти ослонац, моја заштита и подршка, стуб породице, човјек великог племенитог срца. Сада ми остају само сјећања, пребирам у мислима успомене и питам се - како даље. Без тебе више ништа није исто, недостајаћеш за све лијепе тренутке за које смо требали заједно да се радујемо. Жао ми је што наши унучићи, Косто и Касија, неће запамтити свога ђеда. А толико си им се радовао и једва чекао викенде да дођу. А био је ђед обећао унучићима много тога. Остају ускраћени за твоју доброту, за најискренију и најчистију љубав. А ти си сад негдје далеко, тамо иза облака, иза дуге. Сад косиш небеске ливаде и градиш куле и градове. А ја, вјерујем и осјећам да мислиш на мене, на нас. Да нас чуваш и бодриш и да се љутиш кад плачемо. Моја најсјајнија звијездо на небу, знаш да боли ова празнина која никад неће бити попуњена. Боли то што више ништа нијесам могла да урадим за тебе, боле сјећања, боле сузе - али оно што смо ми имали смрт не може да избрише. Сада си пронашао свој мир, ништа те више не боли, спокојно спавај, а ја ћу те носити у свом срцу и чувати од заборава.