Светозар Ђорђијев Радуловић

Тешко је прихватити да те више нема. Био си дио мог дjетињства, одрастања и живота. Твоја доброта, осмjех и велико срце чинили су сваки тренутак љепшим. Проживјели смо много тога заједно. Твоја мудрост и искреност увјек су ми били ослонац. Остале су неизговорене ријечи, неостварени загрљаји и сусрети. Остаје бол, али и понос што си мој ујак. Вјерујем да ће твоја душа у Рајском насељу наћи мир, заједно са оцем Ђуром, за којим си цио живот туговао и мајком Станом, и да ћеш тамо поново сјести поред свог школског друга. Људи умиру тек када буду заборављени. Живјећеш у сваком сјећању, у свакој причи и у љубави коју си оставио иза себе.