СВЕТИСЛАВ – СВЕТО МАРТИНОВИћ

Деда, наше дјетињство било је бајка, јер си ти био њен најљепши дио. Звао си нас своје комске виле, и у сваком нашем осмијеху видио си своју највећу радост. А наш Иво... знао си да је он посебан – једини унук међу вилама. За њега си увијек имао онај поносни поглед и ријеч више, јер си у њему видио наставак свог имена и снаге. Сваки наш корак пратио си с поносом а сваки наш пад лијечио стрпљењем и рјечима које грију и данас. Сад, кад нас више не дозиваш својим благим гласом, тишина је гласнија од свега. Али знамо, деда, да нас гледаш с неба исто онако како си нас гледао овдје – с љубављу, благим осмијехом и срцем пуним поноса. Хвала ти, деда, што си нас волио најчистијом љубављу и што си наше вријеме с тобм претворио у најљепше године живота. Недостајаћеш нам у сваком кораку, али живјећеш у нама док смо ми живи.