СТРАХО

Вијест о твојој прераној и изненадној смрти, коју ми је саопштио твој Ђугара, оставила ме у шоку и невјерици. Нисам могао пустити ни сузу. Нисам могао прихватити истину. Али данас, када знам да посљедњи пут путујеш за своја Ровца, која си неизмјерно волио, заиста не знам и немам ријечи да искажем како се осјећам у овој проклетој туђини. Познавали смо се више од 30 година. Били смо комшије, колеге и другови. Дијелили смо добро и зло. Живјели смо као браћа. Ево већ три године не сједосмо на „чашу“ разговора, осим преко телефона. Сама помисао да више никада нећемо заједно пити кафу и ракију тешко ми пада. Биће ми веома необично и тешко. Недостајаћеш ми. Одлазиш на вјечни починак у рајско насеље, гд‌је те има ко срести и дочекати – твоја браћа Мико и Милија. Одлазиш ми заувијек. Збогом, брацо. Почивај у миру и нека ти је лака црна земља.