СТАНКА Радосављева ПОЛЕКСИЋ

Мрамор хладан цјеливам Ти Испод којег Сунце сања Уснула је с Тобом љубав Mајчинскога жртвовања. Али нису, никад неће Изаткане успомене На дјетињство безбрижности И нестале дане среће. Пусто је, болно и хладно без Тебе, мајко. Само вјера и нада да си сада на бољем мјесту унесу мало мира у дане тешке, оловне. Мирише ти душа чиста, благородна. Пуно Те волим.