СТАНИСЛАВА САШКА НЕДИЋ

Винула си се у више и љепше слојеве постојања. Доброг срца, племенита и храбра, скоро д‌јечије душе, враћала си радост живота. Твоја честита и добра душа нека почива у рају међу анђелима, анђеле мој. Без тебе нити сна, нити заборава, моје су ноћи бесане, само слике, успомене, недостајање доброте, љубави, људскости, свега тога ми фали...Са тобом сам имао све, без тебе ништа ми више није важно. Чуваћу те у срцу, у свакој мисли и молитви. Недостајеш бескрајно...До бесконачности. Док дишем вјечно ћеш живјети у мом срцу, вољена и никада заборављена. И даље боли исто...знам да знаш...знаш да знам...Нека су ти лаке небеске стазе... Једна звијезда трепери у ноћи, изведрило небо над плавилом бистро и хладно сијече у дисање, као и ова зла истина да је више нема овд‌је. Иако је у твом срцу ту, заувијек. Мој Милане...за њену душу зна ова зимска тишина и шапће ваша љубав у вјечност, као и туга којом се мосте непремостиви свјетови. Сашкина доброта и племенитост не могу нестати. Као и њен глас, негд‌је тамо се чује. А знам да су то птице, које дозивају Сунце и ваша љубав вјечна и писана као пјесма.