СРЂАНУ КЕКИЋУ

40 дана је прошло откако те нема, а ја још увијек не могу да повјерујем да си отишао. Срце ми је тешко, а душа празна, јер сам изгубио не само брата, већ и ослонац, пријатеља и човјека каквог ријетко живот подари. Био си мој понос, људска величина, примјер честитости и доброте. Твоја ријеч је имала тежину, твоја рука снагу, а твоје срце ширину да прими свакога. Недостајеш ми у сваком тренутку - у тишини, у разговору, у сјећању на дане које смо дијелили. Свака успомена с тобом сада је рана и утјеха. Остајеш заувијек у мени, у свакој мисли и у сваком кораку који направим.