Слободану Марјановићу

Буразеру, не прихватам истину... Бјежим од ње али ме сустиже. Чекао сам те... " Кад год се сретнемо, увијек се залије, увијек се заврши, с неком од наших пјесама..." По први пут одлазиш без поздрава. Одлазиш,буразеру, на пут у вјечност, пут у бесмртност. А бесмртна су сјећања на године заједно проведене, на најљепше одрастање, стасавање, живљење... Гдје год да си, у мом те срцу има највише! Вјечно поносан и захвалан.