Слободан Стевановић

Драги мој рођак, како смо се од милоште звали... Тешко је када као сироче, без оца и без мајке, из топлине свога дома, коју си имао у свом вољеном Угљевику, дођеш у "непознату" земљу и то без игдје икога. Још теже је наћи своју сродну душу и са њом засновати породицу, свити гнијездо и одгајати своје пилиће. Све си то успио да постигнеш. Извео си и дјецу и унучад на прави пут. Колико су те сви вољели, показује и пример моје мајке, Светлане, која те је као оца гледала, и коју си као ћерку гледао, и која је од првог до последњег момента твоје борбе била уз тебе. Такву љубав и поштовање нигдје нисам видио. Памтићу те док сам жив. Толико смо успомена створили, од мог првог даха, прве вожње бициклом, првог школског дана, првог дана факултета, завршетка истог, увијек си био ту и уз мене и пратио ме кроз живот. Био си мој ослонац и моја снага. Моје свјетло на крају тунела. Мирна лука за све моје невоље. А сада те нема. Нема те. Али, отишао си срећан, коначно можеш да упознаш и оца и мајку, у загрљају своје браће и сестара. Нека ти Бог подари вјечан спокој и хвала ти за све.