СЛОБОДАН Милана ВУКАНОВИЋ

Сањах те ноћас оче мој, никада те тако нисам сањала. Зовеш ме, дођи кћери мила, а умјесто руку шириш ми крила. Радо бих дошла ал` нешто ми не да, притисла тежа моје је тијело, пружам ти руке грчевито, а оне падају, зноји се чело. Борећи се из све снаге, да прозборим драги оче, али као да сам потпуно нијема, гласа немам, вилице се коче. Сву ноћ се тако у сну борим, да ти макар видим лице, и да ти кажем фалиш ми много, никако не могу да те преболим.