Слобо

Љубави моја, видим твој најљепши осмијех и твоје чудесне, плаве очи, саткане од чисте радости и доброте, саткане од вјечности... Говориш ми да је све добро и да ће све бити добро, учиш ме да поново ходам и помажеш ми да устанем, када се саплетем о тугу и недостајање, када болиш, незамисливо јако... А тамо гд‌је боли, гд‌је успомене испредају приче о великим људима и великим љубавима, тамо чувам наше снове, топлину дланова и оне наше загрљаје у којима има љубави и за хиљаду живота... Сунце наше мило, овд‌је си, са твојим д‌јевојчицама, увијек и заувијек, у сваком откуцају срца, свакој мисли и сваком нашем кораку.