СЛОБА ШУКОВИЋ

Десет дугих година прође, мајко. Недостајеш, као да је читав свијет празан од када те нема. Безброј дана без тебе, а ноћи наплате за успомене што по дану склањамо у ћошкове заборава, испод слика које миришу на недостајање. Ноћ ти искида душу, па се састављамо изнова. Преживимо некако до идуће ноћи, када опет загрлимо сјећања у којима смо сви срећни заједно. Схватимо тада да је живот скуп оних тренутака које би поновио да можеш, а не можеш. Волимо те, недостајеш нам највише!