СЛАВКО МИТРОВИЋ

Тајо мој Четрдесет дана је од како ниси са нама, а ја и даље не могу да повјерујем да те нема. Да сам знала да овако боли можда бих сваки загрљај дуже држала, не бих те пустила да одеш без да чујеш колико те волим. Сваког дана те тражим у сновима, у мирису ваздуха, у свакој ствари која ме подсјети на тебе. Понекад ми се учини да си ту, да ћеш се појавити, али тебе нема... Сад само имам успомене, твоју слику, твој глас у мислима, твоје ријечи које одзвањају у мени. Свака од њих боли све јаче. Ни најгора бол не брише љубав коју само кћерка може осјећати за свог оца. Тајо мој, почивај у миру.