СИЛВАНИ МАРОВИЋ

Моја мајко. ... Прошло је четрдесет дана, ја и даље чекам твој позив, да ме питаш како сам, када ћу доћи, да чујем твој глас. Сада је тишина свуда око мене и у мени. Сањала си дан када ћемо заједно ући у мој нови стан. Држала си ме за руку и обећала да ме никада нећеш оставити, да ћеш бити ту да све заједно дочекамо. Како даље без тебе мајко,како да наставим овим путем сама без тебе? Види ти Мајко… Ти си ме учила свему када сам била дијете, када сам постајала цура, када сам се удавала и рађала д‌јецу, када сам пролазила кроз бол и тешке дане. Увјек си била ту да ме научиш, да ме посавјетујеш, да ми помогнеш и подигнеш ме кад паднем. Јелена и Никола те бескрајно воле и недостајеш им сваког дана све више. Радовала си се сваком њиховом успјеху, смијеху и кораку ка даље, увијек си их учила да буду добри људи, храбри и поносни на себе. Сада и они даље кроз живот корачају без тебе али ти ћеш зауивјек живјети у њиховим срцима. Сада те нема МАЈКО МОЈА нисмо се ни поздравиле а ти си отишла , оставила си ме да ходам кроз живот без свог ослонца, Тебе Мајко. Волим те бескрајно и носићу те у себи зауивјек, докле год дишем бићеш мој ослонац, мој анђео чувар, моје све.