Савка Давидовић

Долазак прољећа сваке године, све више и више појачава тугу и бол. И овог априла туга боји дан. Три године мајко, бако, без твог гласа, без загрљаја, без твог осмијеха, без твог савјета, без утјехе кад је тешко. У сваком си нашем дану, у свакој нашој ријечи живиш, у сваком откуцају срца постојиш. Вољела би да си и сада са нама, да нас загрлиш као некада. Дани пролазе један за другим, а ниједан не доноси олакшање, већ постаје тихи свједок туге и празнине коју си оставила. Са љубављу коју смрт не прекида и тугом коју вријеме не лијечи, чувамо те у нашим срцима и вјечно у сјећању.