САВКА ДАВИДОВИЋ

„Кад на младо пољско цв`јеће Бисер ниже поноћ нијема, Кроз груди ми жеља л`јеће: Што те нема, што те нема? Кад ми санак покој даде И душа се миру спрема, Кроз срце се гласак краде: Што те нема, што те нема?” Опет оно болно прољеће и они тешки дани чију тишину ремете само моје сузе. Баба, чекам да се појавиш на вратима, гледам идеш ли кроз парк... Видим само процвјетало цвијеће и ласте које су дошле, а гдје си ти??? Једино те нађем у сну. Тамо могу да те загрлим и да ти кажем колико ми недостајеш. Толико тога имам да ти испричам јер си само ти знала да ме саслушаш и најбоље разумијеш. Не могу напријед без твог благослова и осмијеха. С тобом је отишао и један дио мог срца. После тебе више ништа није исто. Недостајеш...