САНДРЕ БУРИЋ

Сандра моја, жељо моја, туго моја, рано моја без пребола. Пишем ти ову поруку, а по први пут не очекујем одговор. Била сам ти донедавно срећна и поносна, а сад сам тужна и жалосна. Била си ме увјерила да ћеш бити добро, а и ја се понадала знајући твоје знање, смиреност, упорност. Све си борбе добила, а ову нажалост изгубила. Сандра, велика мајко, дјеце своје, искрени и вјерни друже и сапутниче сина мога. Вољена моја снахо, хвала ти што си нам овако дивну дјецу подарила. Борићу се до задњега битисања мога живота да бар мало ублажим њихову тугу и бол иако ће њихова млада срца крварити док су живи. Сандра, како ћемо без тебе? Како ове муке пребољети? Не прихватамо да си нам заувијек пошла. Не, Ти живиш, у нама и са нама. Твоје насмијано лице и искрене очи са слике на зиду прате нас свукуда по кући. Дјеца кад одлазе и долазе из школе пролазе испред слике и поздрављају те: "Ћао, мама." Али, пролазе љути и тужни јер им нема отпоздрава. Нема оно Твоје: "Ћао, срећо, шта има како је било у школи?" Нема те да их дочекаш раширених руку и привијеш на своје груди како си ти то само знала. Сандра моја, жељо моја, опрости ми душо моја, ако сам те некад наљутила, иако Ти то нијеси показивала. Знала си Ти невољнима да поможеш и брзоплетима да опрашташ. Одмарај у миру, душа Ти царовала, а Ти си то и заслужила.