Двије године су од смрти наше мајке, таште и бабе
РУМИЦЕ МУГОШЕ
Отишла си мајко, а иза себе оставила празнину коју ништа и нико не може испунити. Учила си нас што значи вољети, праштати и живјети поштено. Била си моје сигурно уточиште, моја снага и безусловна љубав. Недостајеш ми сваског јутра, ноћи, на сваком породичном окупљању и у сваком тренутку кад те се ужелим. Сузе ће можда моје и пресушити, али моја љубав према теби неће никад. Хвала ти за сваку жртву, сваки загрљј што си ми дала. Вољећу те и чувати успомену на тебе док се не сретнемо поново на неком другом мјесту.
Твоја кћерка АЛЕКСАНДРА, зет ЗОРАН и унука АНЂЕЛКА ПАВИЋЕВИЋ
