РОСАНДЕ РАДАНОВИЋ

Драга моја мама, мислила сам да умијем са ријечима, али сада, пред овим недостајањем, ни најљепше нијесу довољне. Недостајеш ми, мама, на хиљаду начина, у ситницама, у данима, у тренуцима који су били само наши, а сада су постали тишина. Недостају ми наши јутарњи разговори и оно твоје „срећно Рајка”. Кажу да нас мајке никада не напусте – оне само наставе да живе кроз све што јесмо и ја то осјећам сваког трена. Хвала ти, мама, за бескрајну љубав, хвала ти за све што си ми била, а била си ми све. Вјерујем да је твоја душа сада на бољем мјесту, а моје небо је постало љепше од када си ти тамо. Заувијек си у мом срцу, мама.