РОСА Васова ВУЧИНИЋ

Драга мајко, била си изданак лозе племените, угледне министарске и поповске фамилије, васпитала ме да испоштујем 10 Божијих заповијести и тако унесрећила себе и мене, јер то би у тешким временима кад се то игнорисало. Тако ти пође на починак у животној доби кад се не умире него прецркне, а ја по свијету у страдање ђе ми стаде сто невоља за врат. Но поред свих тешкоћа кроз које свако прође у животу највише ме боле сјећања на патње које сам подијелио с тобом, тежачког живота и борбр са сиротињом и немаштином. Многе сцене су дирљиве до бола и суза, а највише боли сазнање да је човјекова највиша несрећа незнање због којег сам усрећио многе. Да је моја свијест и искуство била на овом нивоу било би све другачије, зато је више чемера и кајања. Драга мајко, дио тебе свјетлуца у мени као тајанствена зрака, а твоје ријечи одзвањају до потоње уре. Тјешим се надом да су твоју племениту душу небески анђели смјестили у неку духовну димензију гдје нема бола и изван сваког зла.