РАШО ГАЗИВОДА

Нисмо се упознали, нисам те дотакао малим ручицама, али твоја љубав до мене ипак некако стиже. О теби слушам кроз топле приче, и осјећам да бих те волио- баш онако како ти мене сигурно волиш, чак и са неба. Иако ме ниси упознао, ја те осјећам. Кроз тату, кроз његове сузе када каже: “Деда би те обожавао”, кроз топао татин загрљај када ме зове твојим именом: “Радоване мој”. Отишао си баш када си дочекао вијест у срцу. Отишао си носећи ту срећу са собом. И то ми је довољно да и ја тебе носим у свом срцу. Тата и мама кажу да би био диван деда. И ја им вјерујем. Растем уз твоју сјенку и твоју љубав, коју си оставио баш мени- као последњи траг твоје душе на овом свијету. Увијек ћеш бити мој деда, а ја.. ја твој понос, твоје “да си бар могао да ме видиш”. А татин.. татин сам Радован. Твоја радост живи у мени. Знам да ме одозго чуваш.